Scena: neko toplo vreme, vikend. Velika dnevna soba, u njoj Ona i Ja. Obično sedimo što bliže jedno drugom, bez obzira na to što ogroman prostor zvrji prazan ali ovog puta ja gledam vaterpolo pa smo na suprotnim krajevima sobe, svako ispred svog računara. Eliminacioni deo turnira, naši dobro igraju ali protivnik je fantastičan - finale pre finala. Sa njom obično razgovaram na engleskom, ovako, a sa televizorom i samim sobom na srpskom, ovako.

Sedimo mi tako, provodimo kvalitetno vreme sa respektivnim ekranima. Rezultat nerešen, poslednja četvrtina. Naši idu u napad, imaju igrača više, treba da pređu u vođstvo iiii… prečka! “Aaaa, dokurca”, otme mi se. Ona čuje odjenom taj čudan jezik kojim ja ponekad pričam, sada vidno uzbuđen.

O: Šta to bi?
J: Ništa, ljubavi, gledam ovde…
O: Šta si to rekao, šta to znači?

Za to vreme, ovi naši prelaze u odbranu…

J: ‘Ajde sad gledaj da zasereš pa primi gol sa igračem više. Ništa ljubavi, rekao sam ovima u bazenu, nisam tebi
O: Znaš da ja volim da naučim tvoj jezik; do-tur-sa, je l’ se tako kaže?
J: Ne, čekaj… Mislim, nemoj to da pričaš…
O: Zašto da ne, šta se dešava?

Naši prime gol, sada se vraća njihov igrač više…

J: A u pičku materinu!
O: Opet? Šta to znači? Što se nerviraš? Da stavim čaj?
J: Nemoj. Neće jebeni čaj da im pomogne da nabodu gol.
O: Šta si sad rekao, to si meni rekao!

Naši prave faul i ostaju sa igračem manje; i dalje gube za jedan razlike protivnik u napadu. Emocije na nivou, još mi ova moja drobi kao da sutra ne postoji.

O: …i zato mislim da je važno da komuniciramo.
J: Da komuniciramo? Hoćeš da komuniciramo? Kako da iskomuniciram sa ovim degenom koji ne može da pliva?

Njoj je beskrajno zanmiljivo kako ja vičem na ekran. Naši igraju odbranu kao da im je neko vezao noge i poneku ruku. Ja sipam uvrede na jeziku koji ona ne razume, namenjene vaterpolistima, razume se, dok ona umire od smeha. Naši prime gol. Sedam na kauč, ona seda pored mene i razigrano grli moju ruku.

O: Mnogo si sladak kada se nerviraš.
J: Samo me ti zajebavaj…