Svakog jutra vezbam, spremam se. Mentalno, psihicki i fizicki. Revolucija nije mala stvar. Poslednjih par dana je kao nocna mora. Imena bliznjih pisem samo inicijalima, kriptujem hard disk. Dnevnik vise ne vodim, brojeve u telefonu drzim sifrovano. Imam tri lozinke i opet se ne osecam sigurno...
Obilazim kraj, pravim krugove, gledam da li me prate. Pamtim registarske tablice, uocavam poznata lica. Sigurno ne zele da uspem...
Taj prvi udarac ce biti najbolniji. Ako to prodje, posle ce sve biti lako. Bitno je da ljudi shvate zasto to radim.
Juce se pandur setao ispred moje zgrade. Zagledao me je dok sam izlazio. Pitam se zasto li je tu. Sigurno zbog pogresnog parkiranja. Urlike Majhof se ubila u celiji da bi izbegla sudjenje.
Citam o revolucionarima. Ce, Fidel; Tito; Bader, Majhofova; ETA i Crvene Brigade; Crna Ruka; Ljudi koji su rekli dosta, koji su resili da uzmu svoj zivot u svoje ruke.
Kiza nije verovao da sam ozbiljan, Lena me samo cudno pogledala. Klinka misli da je to nesto izuzetno, da ce me Jole i Paja pratiti kad vide da sam ozbiljan. Ne zelim da me dozivljavaju kao idejnog ili bilo kakvog vodju, zelim samo da im pokazem da mi mozemo da promenimo stvari. Jedan covek je sve sto je potrebno. Jedan koji ce prestati da prati vecinu. Jedan koji ce pokazati drugima svetlu stranu.
Doslo je i to jutro, poslednje pre predodredjene veceri - veceri kada se sve menja. Sunce je tako predivno, cak i ovo jesenje (ili zimsko), zubato.
Fakultet je prepun. Kolege. Stado. Svi isti, konformisti. Nemaju pojma koliko sam ja drasticno resio da menjam stvari. Salim se sa svima, nasmesen sam. Neka moje poslednje sate pre promene tako pamte.
Dolazim kuci. Skidam sifre, dekriptujem hard. Vise nije vazno. Sada je prekasno da se masina zaustavi. Oblacim se, gledam se u ogledalu. Jos jednom potvrdjujem da sam savrsen. Kosulja, crne pantalone i cipele. Znacka na reveru jakne sa iskrzanim rukavima - moj davnasnji bunt. Ne kao ovo. Ne ovako krupno. Izlazim. Voz, tramvaj ili autobus? Odlucujem se za sedmicu, uvek je prepuna. Javljam da stizem po planu. Voz u Bombaju, metro u Tokiju, 11/09 - ljudi koji su oblikovali danasnji svet. Rekli su ja mogu. I ja MOGU.
Pred ocima mi prolecu slike... Vidim Klinku kako ponosno prica Baronu, Kizu koji i dalje ne veruje, Lenu koja mi se divi, potajno. Kiza i dalje ne veruje, ne moze da se pomiri sa time. Ovo je moja stanica, silazim.
Penjem se na treci sprat, tu smo. Ulazim, sedam. Duboki udah.
"Ovo sam cuvao samo za tebe", kaze predobro poznati glas i pocinje da sipa penusavu, zlatnozutu tecnost u staklenu kriglu. Trenutak istine, kada ce svi videti da sam ozbiljan:
"Brate, resio sam da batalim alkohol, bar do Nove Godine"
"E, kad sam ovo cuo mogu da umrem - ti, Vivitas, bataljujes alkohol", Kiza govori uz negodovanje.
"Znaci neces piti 25. decembra? Siso, to je moj rodjendan!" pobunila se Drugarica. Na kraju smo se nasli - 25 je kao 31, ne mogu da ne pijem na rodjendanu. Ne mogu da verujem kao kolikog alkosa su me najrodjeniji dozivljavali. Pre bi od mene ocekivali da se posvetim terorizmu nego da prestanem da pijem...