Pre par godina, idem ja skolskim hodnikom u vreme nekog odmora. Odjednom cujem neke (muske, decacke, kakogod) glasove iza sebe:
Glas 1: Ajde, reci kol'ki ti je, ajde reci ako smes
Glas 2: A tebi je kao veci? Kol'ki je tebi, pi**o?
Pomislim u sebi "Seljaci" i ubrzam hod, ne zeleci da se okrenem...
Glas 1: Ajde, izvadi ga ako smes, ajde ako smes
Glas 2: Ajde, ako hoces u isto vreme, pa da vidimo ko ima veci
"WTF?", porucuje mi unutrasnji ja, "Nece valjda. U hodniku. U hodniku sa kamerama. U po bela dana... ma nema sanse, zezaju se..."
Glas 1: Oces na 3,4 ili 3,4 sad?
Glas 2: 3,4 sad
unutrasnji ja: Neeeeee
Glas 1: triiii, cetiriiiii
unutrasnje ja urla i proklinje sudbinu gorku, i dalje ne veruje sta se desava...
Glas 1: Sad!
unutrasnje ja: Idem u skolu sa naaaaajvecim i naaaajgorim...
Glas 2: HAHA! 2 giga? Ti se meni smejes a imas samo 2 giga? ja imam 4 giga pa se ne duvam, nja nja! Ej, ljudi, nosi sa sobom fles koji ima samo 2 giga!
Glas 1: Dobro, jbt, nije to malo...
unutrasnje ja[zavrsava recenicu od malopre]: ...zaludjenicima za kompove na svetu. Oni se 'ladno takmice ko ima veci fles.
Kako sam se setio ovoga bas sad? Setam se danas i vidim u nekom izlogu fles of 128 GB i zamisljam sebe kako sa tim flesom, u stilu Dzona Wejna, ulazim u skolu, srecem one iste klince, i pokazujem im ga, samo iz moje ruke da se dive tom bozanstvu zarobljenom u plasticnom telu koje je mnooogo puta vece od njihovih "alatki", da bi onda stavio rejbanke i uz osmeh Toma Kruza izasao iz skole, opet kaubojski. I sve to zamisljam, onako, crno belo, uz neku muziku koju je komponovao Enio Morikone. Kao u vesternu kad se nadmecu ko bolje puca pa onda jedan ispali dva metka koji se, posle par rikoseta, sudare u vazduhu i onda ode u zalazak sunca...
I jos samo da zakljucim: Zivimo u bolesnom svetu, bacite racunare, izadjite napolje, sve je manje trave oko nas... ne te trave, narkomani, nego normalne, engleske trave... I posle ja bolestan?